Postoji scena koju smo videli bezbroj puta, u različitim verzijama, sa različitim psima. Vlasnik je već isprobao nekoliko vežbi koje je pronašao (možda u nekom videu, možda od preporuke poznanika) i one rade, ali samo ponekad, samo u nekim uslovima, i on ne ume da objasni zašto. „Radim tačno ono što piše“, kaže nam, „ali nešto ne štima.“ I ima pravo. Nešto zaista ne štima, samo to nešto nije u vežbi koju je uradio. Nešto ne štima u tome što nikad nije stigao do pitanja zašto ta vežba treba da pomogne baš njegovom psu, u baš njegovoj situaciji.
Ovo je razlika između rada koji počinje razumevanjem i rada koji počinje treningom, i ona je mnogo veća nego što na prvi pogled izgleda.
Šta se dešava kad trening dođe prvi
Kad neko krene direktno na vežbu, bez prethodnog razumevanja šta pokreće ponašanje koje želi da promeni, dešava se nešto što izgleda produktivno, ali retko jeste. Sledi korake, ponavlja ih, čeka rezultat. Ako vežba slučajno pogodi pravi uzrok, deluje. Ako ne pogodi, ne deluje, a vlasnik nema način da zna zašto, jer nikad nije ni znao šta tačno pokušava da promeni, samo je pokušao da primeni rešenje koje je čuo da je nekome drugom pomoglo.
To je ono što nazivamo mehaničkim sprovođenjem instrukcija. Nije loše u smislu da je nemarno ili neposvećeno: vlasnik u ovoj slici je posvećen, trudi se, dosledno ponavlja. Problem je što ponavlja nešto čiju vezu sa stvarnim problemom nikad nije razumeo, pa kad ta veza ne postoji, nema način da to primeti, samo nastavlja da ponavlja, sve frustriraniji što „ništa ne radi“.
Zašto ista vežba pomaže jednom psu, a drugom ne
Zamislimo dva psa koja oba vuku na povocu. Jedan vuče jer je uzbuđen: svaki novi miris, svaki prizor u njemu izaziva žurbu da stigne tamo brže. Drugi vuče jer se plaši nečega iza sebe, možda zvuka saobraćaja, i pokušava da pobegne napred, dalje od tog izvora nelagode. Vežba osmišljena da smanji uzbuđenje (usporavanje, česte pauze, nagrađivanje mirnog hoda) pomoći će prvom psu, jer direktno cilja na ono što ga pokreće. Istom drugom psu, ta ista vežba neće pomoći gotovo ništa, jer njegov problem nije uzbuđenje koje treba smiriti, već strah koji treba adresirati na potpuno drugačiji način.
Ako vlasnik ne zna koji je od ova dva psa njegov, bira vežbu nasumično, na osnovu onoga što je čuo da je „generalno dobro za vučenje na povocu“. Pola vremena će raditi na pogrešnom problemu, a neće ni znati da je to razlog zašto napredak izostaje. Razumevanje uzroka nije korak koji usporava proces. Ono je korak koji nas vodi pravo na pravu vežbu, umesto da nagađamo među desetinama mogućih.
Razumevanje kao pitanje, ne kao gotov odgovor
Kad kažemo da razumevanje dolazi prvo, ne mislimo da moramo imati savršenu, konačnu dijagnozu pre nego što bilo šta preduzmemo. Mislimo da prvi korak mora biti pitanje „šta se ovde zapravo događa“, ne pitanje „koju vežbu da primenim“. Ta razlika u prvom pitanju menja sve što sledi. Ako počnemo pitanjem o vežbi, tražimo gotov recept i pokušavamo da ga nategnemo na situaciju. Ako počnemo pitanjem o tome šta se događa, gradimo sliku situacije prvo, i tek onda tražimo pristup koji toj slici odgovara.
Ponekad ta slika bude jasna posle jednog razgovora. Ponekad zahteva posmatranje tokom više dana, praćenje obrasca, isključivanje mogućnosti jedna po jedna. Nema univerzalnog vremena koje ovaj proces treba da traje. Ono što ostaje konstantno jeste da razumevanje mora prethoditi bilo kom koraku koji tvrdi da rešava problem, jer bez njega, taj korak ne rešava ništa specifično, samo se nada da će slučajno pogoditi.
Zašto ovo pravi razliku između smislenog i mehaničkog rada
Trening zasnovan na razumevanju izgleda spolja slično treningu koji nije: u oba slučaja vidimo vlasnika koji ponavlja neku vežbu sa psom. Razlika je nevidljiva spolja, ali presudna iznutra. Kad vlasnik razume zašto radi baš tu vežbu, može da je prilagodi kad primeti da nešto ne funkcioniše onako kako je očekivao, jer zna šta pokušava da postigne, ne samo koje pokrete da izvede. Kad ne razume, jedino što može jeste da ponovi isto, iznova i iznova, nadajući se drugačijem rezultatu bez ikakvog uvida zašto bi se on ovog puta pojavio.
Ovo je razlika koja se najviše vidi kad se okolnosti promene, kad se pojavi nova situacija koju originalna vežba nije predviđala. Vlasnik koji razume princip iza vežbe može da ga primeni na tu novu situaciju, prilagođen, samostalno. Vlasnik koji je samo naučio proceduru ostaje zaglavljen čim se scenario makar malo razlikuje od onog koji je vežbao, jer nikad nije naučio zašto ta procedura funkcioniše, samo kako izgleda.
Zašto ovaj princip vodi ceo naš rad
Ovo nije samo napomena o redosledu koraka. Ovo je razlog zbog kog svaki naš prvi susret sa psom i vlasnikom počinje razgovorom, posmatranjem, pitanjima, ne odmah vežbama, koliko god bi vlasnik ponekad želeo da odmah krenemo na „rešenje“. Znamo da rešenje koje nije utemeljeno u razumevanju najčešće nije rešenje uopšte, samo pokušaj koji možda upali, možda ne, bez ikakvog načina da znamo unapred koji je slučaj u pitanju.
Trening koji dolazi posle ovog razumevanja izgleda drugačije: precizniji je, ciljaniji, i, iskreno, često i brži u stvarnim rezultatima, uprkos tome što deluje sporiji na samom početku. Vreme uloženo u razumevanje nije vreme oduzeto od treninga. Ono je ono što trening čini vrednim vremena koje mu posvetimo.
Šta ovo znači za vlasnika koji uči zajedno sa nama
Ovaj princip nije rezervisan samo za nas kao stručnjake: prenosimo ga i vlasniku, jer je on taj koji nastavlja rad i onda kad mi nismo prisutni. Kad vlasnik nauči da pita „zašto“ pre nego što pita „kako“, počinje da razvija sposobnost da sam prepozna kad neki savet koji čuje negde drugde ima smisla za njegovog psa, a kad ne. To ga postepeno oslobađa zavisnosti od gotovih recepata, i čini ga sposobnim da donosi dobre odluke i u situacijama koje nijedna vežba nije unapred predvidela, što je, u krajnjoj liniji, tačno ono što razumevanje, za razliku od mehaničkog ponavljanja, jedino i može da ponudi.
Zašto strpljenje na početku nije isto što i sporost
Vredi razlikovati ova dva pojma, jer se lako pomešaju. Sporost bi značila da nešto traje duže nego što mora, bez razloga, samo zato što smo neefikasni. Strpljenje na početku procesa znači nešto sasvim drugo: svesno ulaganje vremena tamo gde ono donosi najveću korist, čak i kad se u tom trenutku čini da „ništa ne radimo“ jer još nismo počeli sa vežbama koje se vide.
Vlasnik koji nas prvi put upozna često očekuje da ćemo odmah pokazati neku tehniku, neki trik koji će primeniti tog istog dana. Kad umesto toga provedemo prvih pola sata u pitanjima, u posmatranju, u razgovoru o istoriji psa, ponekad oseti nestrpljenje. Ali gotovo uvek, do kraja tog istog susreta, prepozna zašto je to vreme bilo neophodno, jer ono što na kraju predložimo više nije generičan savet, već nešto skrojeno tačno za njegovog psa, u njegovoj konkretnoj situaciji. To iskustvo, ponovljeno kroz svaki naredni susret, jeste ono što razumevanje pretvara iz apstraktnog principa u nešto što vlasnik oseti kao stvarnu, opipljivu razliku u kvalitetu rada.
Prethodno u seriji: Kako izgleda proces promene. Svi tekstovi serije: Kako 5Zona razmišlja.
