Postoji trenutak koji nas uvek zaustavi, koliko god puta ga videli. Vlasnik nam, ponosno i sa vidljivim olakšanjem, kaže: „Prestao je da to radi.“ Pas više ne laje na zvono, ili više ne reži nad hranom, ili više ne beži kad mu neko priđe. Spolja, to zvuči kao tačno ono što smo tražili. Ali naše sledeće pitanje gotovo uvek zbuni vlasnika, jer nije ono koje bi očekivao u tom trenutku slavlja: „A šta on sad radi umesto toga? I kako izgleda kad je u toj situaciji?“
To pitanje nije opreznost radi opreznosti. Ono dolazi iz nečega što smo naučili da uzmemo ozbiljno: da odsustvo ponašanja koje smo videli ne dokazuje da je nestao njegov uzrok ili emocija koja ga je pokretala. Ponekad jeste nestala. A ponekad je samo prestala da se pokazuje na način koji možemo videti.
Razlika između kontrole i promene
Zamislimo dete koje se plaši mraka i vrišti svaki put kad se svetlo ugasi. Ako mu roditelj svaki put pripreti nečim dovoljno neprijatnim kad vrisne, dete će verovatno naučiti da ne vrišti. Ali da li se to dete prestalo plašiti mraka? Ne, samo je naučilo da je izražavanje tog straha praćeno nečim gorim od samog straha, pa ga sada nosi tiho, samo za sebe. Spolja izgleda kao da je problem „rešen“. Iznutra, dete se i dalje plaši, samo sad ima i dodatni teret: da taj strah mora sakriti.
Kod pasa se dešava suštinski ista stvar, samo bez reči da nam to objasne. Pas koji je prestao da reži nad hranom nije nužno prestao da oseća nelagodu kad mu neko priđe dok jede. Možda je samo naučio da je režanje praćeno nečim neprijatnijim od same nelagode, pa je taj signal ugasio. Nelagoda je ostala, samo je izgubila svoj vidljivi izraz. A taj izraz, ma koliko nama neprijatan, bio je koristan: bio je upozorenje. Kad ga ugasimo, ne uklanjamo opasnost. Uklanjamo signal koji nas je na nju upozoravao.
Zašto je ovo posebno opasno kod pasa
Kod dece, makar imamo šansu da kasnije, kroz razgovor, otkrijemo da problem i dalje postoji ispod površine. Kod pasa te šanse nema na isti način. Pas ne može da nam kaže „i dalje se plašim, samo više ne pokazujem“. Jedini način da to saznamo jeste pažljivo posmatranje, i čak i tad, često saznamo tek kad se nelagoda, koja je ostala neadresirana, pojavi na neki drugi, možda ozbiljniji način: iznenadni ujed bez upozorenja, na primer, kod psa koji je „prestao da reži“, ali čija je nelagoda i dalje bila potpuno prisutna, samo bez ranijeg signala koji bi nas upozorio pre nego što dođe do fizičkog kontakta.
Ovo je razlog zbog kog nas potiskivanje ponašanja brine više nego samo ponašanje koje potiskujemo. Vidljivo, neugodno ponašanje je, koliko god nezgodno bilo, informacija. Kad ga ugušimo bez adresiranja onoga što ga je pokretalo, ne gubimo problem. Gubimo informaciju o problemu, dok on ostaje potpuno prisutan, sada nevidljiv i, često, opasniji.
Kako izgleda prava promena, za razliku od kontrole
Prava promena ne pita „kako da se ovo ponašanje ne vidi“. Ona pita „šta pas oseća u ovoj situaciji, i kako mogu pomoći da to oseća drugačije“. To je suštinski različit cilj, i vodi ka suštinski različitim koracima. Umesto da tražimo način da ugasimo signal, tražimo način da promenimo ono što signal pokušava da nam kaže: da situacija koja je nekad bila preteća ili neprijatna postane, kroz postepeno, pažljivo iskustvo, nešto što pas doživljava drugačije.
Kod psa koji reži nad hranom, to znači rad na tome da prisustvo ljudi u blizini tokom obroka postane predvidivo i, na kraju, čak i pozitivno iskustvo, ne pretnja koju treba odbraniti. To je sporiji proces od pukog gašenja režanja. Ali na kraju tog procesa, pas ne samo da ne reži: on se stvarno ne oseća ugroženo, što znači da nema ni potisnutog signala koji čeka da izađe na neki drugi, manje predvidiv način.
Kako prepoznajemo razliku u praksi
Kad procenjujemo da li je promena stvarna ili je samo kontrola nad vidljivim izrazom, ne gledamo samo da li se problematično ponašanje smanjilo. Gledamo šire: da li je pas opušteniji u toj situaciji uopšte, ne samo tiši. Da li pokazuje znake udobnosti, ne samo odsustvo znakova nelagode. Da li se ponaša slično i kad mislimo da nas ne posmatra, ne samo kad zna da smo prisutni i da posmatramo njegovo ponašanje.
Ova razlika ponekad zahteva da usporimo, da se vratimo korak unazad kad primetimo da je „poboljšanje“ možda bilo samo potiskivanje. To nije lako priznati, posebno kad je vlasnik već bio olakšan što je problem, kako se činilo, nestao. Ali priznati tu mogućnost, i vratiti se na pravi rad umesto da se zadovoljimo prividnim uspehom, jeste razlika između pomoći koja stvarno traje i pomoći koja samo odlaže sledeći, možda teži problem.
Zašto ovo pravilo stoji među najvažnijima u našem radu
Ako se vratimo na sve što smo do sada rekli o procesu promene (da razumevanje mora doći prvo, da ne postoji jedno rešenje za svakog psa), sve to vodi ka istom, dubljem uverenju: cilj nije da ponašanje ne vidimo. Cilj je da pas nauči drugačije da funkcioniše, iznutra, ne samo spolja. Kad zaboravimo tu razliku, čak i uz najbolje namere, rizikujemo da postignemo tišinu koja liči na uspeh, ali koja u sebi nosi problem koji čeka svoj sledeći, možda neočekivaniji izlaz.
Šta ovo traži od nas u trenutku kad rezultat izgleda dobar
Najteži trenutak za primenu ovog principa nije kad nešto očigledno ne radi: tad je lako priznati da treba promeniti pristup. Najteži trenutak je kad nešto izgleda kao uspeh, kad je vlasnik srećan, kad je vidljivo ponašanje nestalo, a mi moramo postaviti pitanje koje bi tu radost moglo da naruši. To zahteva određenu vrstu profesionalne hrabrosti: spremnost da se ne zadovoljimo prvim, površnim znakom napretka, čak i kad bi bilo mnogo lakše, i prijatnije, jednostavno prihvatiti pohvalu i preći dalje.
Ali upravo ta spremnost da postavimo neprijatno pitanje u trenutku slavlja jeste ono što razdvaja rad koji stvarno pomaže psu od rada koji samo umiruje vlasnika. Dugoročno, oboje žele isto: psa koji se dobro oseća, ne samo psa koji ćuti. Naš posao je da tu razliku držimo vidljivom, čak i kad je lakše pretvarati se da ne postoji.
Kako ovo objašnjavamo vlasniku bez da mu pokvarimo taj trenutak
Ne postavljamo ovo pitanje da bismo umanjili nešto što je vlasnik postigao, niti da bismo ga naveli da posumnja u svaki, i najmanji, znak napretka. Postavljamo ga zato što razlika između kontrole i promene, jednom kad se objasni, postane nešto što vlasnik i sam počne da traži, ne kao izvor sumnje, već kao dodatni sloj poverenja u ono što gradimo zajedno. Kad mu pokažemo kako izgleda pas koji je samo naučio da ćuti, naspram psa koji se zaista oseća bolje (opuštenije držanje, prirodnija radoznalost, spremnost da se približi bez ukočenosti), on tu razliku prepozna sam, i onda više ne treba da mu je objašnjavamo iznova. Postaje deo toga kako i on posmatra svog psa, ne samo nešto što mi proveravamo u njegovo ime.
Prethodno u seriji: Zašto ne postoji jedno rešenje za svakog psa. Svi tekstovi serije: Kako 5Zona razmišlja.
