Dva vlasnika, u razmaku od nedelju dana, jave se sa istim rečima: „Pas mi reži kad mu neko priđe dok jede.“ Ista rečenica, isti problem, bar na prvi pogled. Ako bismo imali jedan, gotov odgovor za to ponašanje, mogli bismo ga poslati obojici i preći na sledeći slučaj. Ali kad sednemo sa svakim od njih posebno i počnemo da postavljamo pitanja, dobijamo dve potpuno različite priče.
Prvi pas je star osam meseci, nedavno je počeo da živi u domaćinstvu sa dvoje male dece koja su, iz radoznalosti, nekoliko puta prišla dok je jeo i pokušala da mu dodirnu posudu. Drugi pas ima sedam godina, došao je iz skloništa pre tri meseca, sa nepoznatom prošlošću, i reži isključivo kad mu prilazi jedna, specifična osoba u domaćinstvu: ne deca, ne drugi članovi porodice, samo ta jedna osoba. Isto ponašanje. Dva potpuno drugačija konteksta, dve potpuno drugačije istorije, i, kao posledica, dva potpuno drugačija pristupa.
Ovo je razlog zbog kog ne polazimo od univerzalnog recepta, ma koliko privlačno zvučalo da imamo jedan.
Zašto isto ponašanje ne znači isti problem
Kad bismo ponašanje posmatrali izolovano, bez svega što smo obradili u prethodnim tekstovima ove celine (kontekst, uzrok, istoriju), činilo bi nam se logično da isti simptom zahteva isti tretman. To razmišljanje dolazi iz sveta u kom su uzroci ograničeni i predvidivi, gde određeni simptom skoro uvek znači isto. Ali ponašanje psa retko funkcioniše na taj način. Isti spoljašnji izraz (režanje nad hranom, u ovom slučaju) može poticati iz nedovoljnog iskustva sa ljudskom blizinom tokom obroka kod mladog psa koji tek uči granice, ili iz duboko usađene, možda traumatične asocijacije kod starijeg psa čija istorija nam nije poznata.
Kod prvog psa, rešenje verovatno leži u strpljivom, postepenom učenju da prisustvo ljudi tokom obroka ne znači pretnju, uz jasnu edukaciju dece o tome zašto ne prilaze dok jede. Kod drugog psa, rešenje mora poći od pokušaja da razumemo šta se tačno dogodilo između njega i te specifične osobe, možda čak i uz sumnju da postoji fiziološki faktor (bol, na primer) koji čini blizinu tokom jela posebno neprijatnom. Isti recept primenjen na oba slučaja pomogao bi možda jednom, a kod drugog bi mogao i pogoršati situaciju, jer ne bi adresirao ono što je zaista u pitanju.
Zašto univerzalni recepti privlače, iako ne rade
Razumemo zašto univerzalna rešenja imaju toliku privlačnost. Jednostavna su za deljenje, lako se pamte, i daju osećaj da postoji jasna, dostupna formula za svaki problem. „Za lavež uradite ovo, za vučenje uradite ono“: takav jezik zvuči umirujuće, jer sugeriše da je svet ponašanja mnogo predvidljiviji nego što zapravo jeste.
Problem je što ta jednostavnost dolazi po cenu tačnosti. Da bi recept stao u jednu rečenicu, mora ignorisati baš one detalje koji određuju da li će uopšte pomoći: uzrast psa, njegovu istoriju, specifičan kontekst u kom se ponašanje javlja, emocionalno stanje koje ga pokreće. Kad se ti detalji izbace, ono što ostaje jeste prosečan odgovor za prosečnog psa u prosečnoj situaciji, a takav pas, iskreno, ne postoji. Svaki pas pred nama je specifičan slučaj, ne prosek.
Kako izgleda rad koji polazi od procene, ne od recepta
Kad nam se neko obrati sa problemom, naš prvi korak nikad nije potraga za „metodom za taj problem“ u nekoj unutrašnjoj bazi gotovih rešenja. Naš prvi korak je procena: istog tipa pitanja koja smo već opisali u prethodnim tekstovima, samo sada primenjena na ono što čini ovog konkretnog psa različitim od bilo kog drugog psa sa sličnim simptomom. Koliko ima godina, otkud je došao, kakva je njegova dosadašnja istorija sa ljudima i drugim životinjama, u kojim tačno okolnostima se ponašanje javlja, i, jednako važno, u kojim okolnostima se ne javlja.
Ta poslednja stavka je često posebno rasvetljavajuća. Ako pas reži samo prema jednoj osobi, to nas usmerava potpuno drugačije nego ako reži prema svima podjednako. Ako se ponašanje javlja samo uveče, to je drugačiji trag nego ako se javlja u bilo koje doba dana. Svaki od ovih detalja sužava polje mogućih objašnjenja, sve dok ne dobijemo sliku dovoljno jasnu da znamo koji pristup ima smisla baš za ovog psa.
Zašto ovo ne znači da izmišljamo pristup iznova svaki put
Ne postoji jedno rešenje za svakog psa, ali to ne znači da radimo bez ikakvih principa ili strukture. Metoda koju primenjujemo (razumevanje, struktura, trening, stabilizacija) ostaje ista kod svakog slučaja. Ono što se menja jeste sadržaj svake od tih faza, prilagođen konkretnom psu. Dva psa mogu proći kroz identičan proces po obliku, a potpuno različit po sadržaju: isti okvir, različita popuna.
To je razlika između formule i pristupa. Formula bi rekla „za ovaj problem, uradite tačno ovih pet koraka, u ovom redosledu, sa ovim rečima.“ Pristup kaže „evo okvira kroz koji ćemo razumeti šta se dešava, i unutar tog okvira, gradimo ono što odgovara baš ovom psu.“ Prvi je brži za opisati, ali retko tačan. Drugi zahteva više truda na početku, ali je jedini koji stvarno funkcioniše kod dovoljno širokog spektra pasa i situacija sa kojima se svakodnevno susrećemo.
Zašto ovaj princip štiti i psa i vlasnika
Kad prihvatimo da ne postoji jedno rešenje, štitimo se od jedne opasne zamke: primene pristupa koji možda odgovara nekom drugom psu, ali ne i ovom, samo zato što je taj pristup nekad negde upalio. Ta zamka nije bezopasna. Pogrešno primenjen pristup ne samo da neće pomoći: može aktivno pogoršati situaciju, produbiti strah, narušiti poverenje, otežati sve što dolazi posle.
Zato, svaki put kad nam se neko obrati, počinjemo iznova, kao da nikad nismo videli taj problem ranije, čak i kad smo ga, tehnički, videli stotinama puta u različitim varijantama. Ne zato što bismo zaboravili svoje iskustvo, već zato što to iskustvo koristimo da postavimo bolja pitanja, ne da preskočimo pitanja i pretpostavimo da već znamo odgovor pre nego što smo ga zaista čuli od ovog, konkretnog psa i ove, konkretne porodice.
Šta ovo znači kad neko traži brz odgovor u prolazu
Ovaj princip najviše dolazi do izražaja u trenucima kad nam neko, sasvim iskreno i sa dobrom namerom, postavi pitanje tipa „šta da radim kad mi pas skoči na gosta“ i očekuje kratak, primenjiv odgovor tu i tada. Razumemo tu potrebu za brzinom, i kad god možemo, damo opšti, bezbedan pravac koji verovatno neće naškoditi. Ali svesni smo, i to i kažemo, da je taj brzi odgovor samo privremena mera, ne stvarno rešenje, jer stvarno rešenje zahteva da prvo saznamo zašto baš taj pas skače, na koga, u kojim okolnostima, i šta se do sada pokazalo da pojačava ili smanjuje to ponašanje.
Ta iskrenost prema granicama brzog saveta jeste ono što razdvaja ozbiljan pristup od utešnog, ali površnog odgovora. Radije ćemo reći „trebalo bi da bolje upoznamo situaciju pre nego što predložimo nešto konkretno“ nego da damo generičan savet koji zvuči korisno, a možda i ne odgovara baš ovom psu ispred nas. To možda ne zvuči kao ono što neko želi da čuje u trenutku kad traži brzu pomoć, ali je iskrenije, i na duže staze, korisnije od odgovora koji zvuči sigurno, a zapravo je samo nagađanje obučeno u samopouzdan ton.
Prethodno u seriji: Zašto razumevanje dolazi pre treninga. Svi tekstovi serije: Kako 5Zona razmišlja.
