Vlasnik nam pošalje kratku poruku: „Pas mi laje.“ To je sve što napiše, kao da je to dovoljno da se problem razume i reši. I u neku ruku, razumemo zašto misli da jeste dovoljno: laveš je laveš, zar ne? Zvuk koji izlazi iz istog grla, na isti način, bez obzira na to šta ga je izazvalo.
Samo što laveš nikad nije samo laveš. Pas koji laje na poštara dok stoji uz prozor, pas koji laje kad ostane sam u stanu, i pas koji laje na drugog psa u parku dok je na povocu, sve troje „rade istu stvar“ ako gledamo samo zvuk koji izlazi iz njih. Ali to su tri potpuno različita ponašanja, sa tri potpuno različita uzroka, i tri potpuno različita puta ka promeni. Ako bismo pokušali da ih rešimo istim receptom, jer smo ih svrstali pod istu reč „laveš“, uspeli bismo kod možda jednog od troje, a kod druga dva bismo ili ništa ne promenili, ili pogoršali stvar.
To je razlog zbog kog nikad ne posmatramo ponašanje odvojeno od onoga oko njega.
Isti zvuk, tri različite priče
Kad pas laje uz prozor na poštara, on najverovatnije brani teritoriju od nečega što percipira kao pretnju koja se približava, a onda i udaljava, što mu, iz njegove perspektive, potvrđuje da je laveš delovao. Kad pas laje sam u stanu, to često nema nikakve veze sa teritorijom ili pretnjom; to je izraz nelagode, možda i panike, zbog odsustva nekoga ko mu predstavlja sigurnost. Kad pas laje na drugog psa dok je vezan na povocu, to je često frustracija, ne agresija ni odbrana: želi da priđe, ne može, i ta blokada energije izlazi kroz glas.
Tri različita stanja. Tri različite emocije. Isti zvuk.
Da smo se zaustavili na „pas laje“, ne bismo videli nijednu od tih razlika. Videli bismo samo simptom, izolovan od svega što mu prethodi i svega što ga održava. A upravo to okruženje (ono što se dešava pre, tokom i posle ponašanja) jeste ono što nam govori šta se zapravo dešava. Bez njega, radimo sa senkom problema, ne sa problemom samim.
Šta zapravo posmatramo kad posmatramo ponašanje
Kad kažemo da posmatramo kontekst, ne mislimo na nešto apstraktno ili teorijsko. Mislimo na sasvim konkretna pitanja koja sebi postavljamo pre nego što uopšte pokušamo bilo šta da promenimo. Kada se ovo dešava: u koje doba dana, u kojoj situaciji. Gde se dešava: u kom prostoru, blizu kog mesta u tom prostoru. Prema kome je usmereno: prema određenoj osobi, određenoj vrsti stimulusa, ili je generalizovano na sve. Šta mu neposredno prethodi: koji zvuk, koji pokret, koje odsustvo. I, možda najvažnije, šta se dešava posle: kakav rezultat to ponašanje donosi psu, čak i kad taj rezultat nije ono što bismo mi nazvali „nagradom“ u uobičajenom smislu.
Ta poslednja stavka je posebno lako prevideti. Poštar koji ode nakon što je pas lajao nije nagrada koju je vlasnik dao, ali za psa jeste potvrda da je laveš „upalio“. Iz naše perspektive, poštar bi svakako otišao, lajao pas ili ne. Iz perspektive psa, sled događaja izgleda drugačije: nešto se približava, ja reagujem, ono se udaljava. Ta veza, tačna ili ne, upravo je ono što održava ponašanje. I ta veza je nevidljiva ako gledamo samo trenutak laveža, izolovan od svega što ga okružuje.
Zašto isti recept ne radi na sve
Ovde dolazimo do razloga zbog kog nas nervira svaki univerzalan savet koji obećava rešenje „za laveš“ ili „za skakanje“ ili „za vučenje na povocu“, bez ijednog pitanja o okolnostima. Takav savet mora biti dovoljno uopšten da stane u jednu rečenicu, što znači da mora ignorisati baš onaj deo koji određuje da li će uopšte pomoći: kontekst.
Pas koji vuče na povocu jer je uzbuđen zbog svežeg mirisa druge životinje treba potpuno drugačiji pristup od psa koji vuče jer se plaši nečega iza sebe i pokušava da pobegne napred. Oba se, ako gledamo samo sâmo ponašanje (zatezanje povodca), ponašaju identično. Ali ako ne razumemo šta se dešava pre tog zatezanja, i šta se dešavalo u sličnim situacijama ranije, primenićemo pogrešan pristup na barem jednog od njih, možda i na oba.
Zato, kad nam neko napiše „pas mi laje“ ili „pas mi vuče“ ili „pas mi skače“, naše prvo pitanje nikad nije „kako da to zaustavimo“. Naše prvo pitanje je „kada se to dešava, i šta se dešava oko toga.“ Ne zato što volimo da komplikujemo jednostavne stvari, već zato što ponašanje van konteksta jednostavno nije dovoljno informacije da bismo znali šta da radimo dalje.
Kontekst menja i ono što mislimo da smo videli
Postoji još jedan razlog zbog kog ovo pravilo čuvamo strogo, i on je možda manje očigledan. Vlasnici, sasvim razumljivo, često izveštavaju o onome što su videli kroz svoju interpretaciju, ne kroz čist opis. Kažu „pas je agresivan“ kad su zapravo videli psa koji se ukočio, zarežao, i povukao unazad, što je, u kontekstu, mnogo verovatnije strah nego agresija. Kažu „ignoriše me“ kad je pas zapravo toliko preplavljen mirisima i zvucima u parku da fizički ne može da obradi tihi poziv iza sebe.
Ako prihvatimo tu interpretaciju bez daljeg posmatranja konteksta, počinjemo raditi na pogrešnom problemu. Ne zato što nas je vlasnik namerno zaveo, već zato što je i on, sasvim ljudski, video ponašanje kroz sopstvenu pretpostavku o tome šta ono znači. Naš posao je da se vratimo korak unazad, da pitamo šta se tačno desilo, kojim redosledom, i šta je tome prethodilo, pre nego što prihvatimo bilo koju gotovu oznaku, čak i onu koju sam vlasnik ponudi.
Šta ovo znači za svaki sledeći korak
Kad kažemo da ne posmatramo ponašanje odvojeno od konteksta, to nije samo napomena za nas kao stručnjake. To je nešto što tražimo i od vlasnika, jer bez njegovog preciznog posmatranja mi ne možemo videti ono što se dešava kad nismo prisutni. Tražimo da primeti ne samo da pas laje, već kada, koliko dugo, šta je bilo neposredno pre, i šta se desilo odmah posle. To često deluje kao previše detalja za nešto što se vlasniku čini jednostavno: „pa laje, šta tu ima da se objašnjava“. Ali upravo u tim detaljima se krije razlika između pristupa koji će raditi i pristupa koji neće.
Ovo je razlog zbog kog nijedan naš odgovor ne počinje receptom. Počinje pitanjima. I tek kad na ta pitanja dobijemo dovoljno jasnu sliku okolnosti (ne samo šta pas radi, već kada, gde, prema kome, nakon čega, i sa kakvim posledicama), možemo reći da smo videli problem onakav kakav zaista jeste, ne samo njegovu senku izdvojenu iz svega što mu daje smisao.
Zašto je ovo teže nego što zvuči
Lako je reći „posmatrajte kontekst“ kao opštu preporuku. Teže je to zaista sprovesti, jer kontekst se retko sam nametne: treba ga tražiti, i to sistematično, u trenutku kad je najlakše preskočiti pitanja i preći pravo na akciju. Vlasnik je frustriran, možda i umoran od ponavljanja istog problema, i poslednje što želi da čuje jeste da moramo prvo posmatrati, beležiti, čekati da se obrazac ponovi u različitim okolnostima pre nego što bilo šta predložimo. To zahteva strpljenje sa obe strane, i poverenje da usporavanje na početku nije odugovlačenje, već upravo ono što razlikuje pristup koji će raditi od onog koji neće.
Zato ova druga postavka nadovezuje se direktno na prvu. Ako pas nije pokvaren predmet, već biće čije ponašanje ima uzrok, onda taj uzrok retko stoji izolovan u samom ponašanju: on stoji u odnosu između ponašanja i svega što ga okružuje. Posmatrati jedno bez drugog znači posmatrati samo pola slike, i graditi rešenje na osnovu nečega što nikad nije bilo cela istina.
Prethodno u seriji: Zašto ne popravljamo pse. Svi tekstovi serije: Kako 5Zona razmišlja.
