Neko nam se javi i kaže: „Imam problem sa psom.“ Retko kada kaže: „Imam psa koji se boji“ ili „imam psa koji ne zna šta se od njega očekuje.“ Skoro uvek je to „problem“, kao da je nešto zaglavljeno, pokvareno, kao da negde u psu postoji neispravan deo koji treba pronaći i zameniti.
Razumemo odakle dolazi taj jezik. Kad u domaćinstvu nešto ne radi kako treba, bilo da je to mašina, instalacija ili neki uređaj, pozovemo nekoga ko zna da to popravi. Ta osoba dođe, pronađe kvar, otkloni ga, i stvar opet radi. Prirodno je da isti obrazac tražimo i kad je u pitanju pas koji laje na svakog prolaznika, koji se trza na svaki zvuk, koji ujede kad mu neko priđe dok jede. Želimo da neko dođe, locira problem i ode, a da pas iza njega ostane popravljen.
Mi tako ne radimo, i to nije stilska odluka niti marketinški ugao. Taj obrazac jednostavno ne odgovara onome što pas jeste.
Ponašanje nije kvar, ono je odgovor
Mašina radi pogrešno kad je nešto u njoj fizički oštećeno, van svoje predviđene funkcije. Ali pas koji reži kad mu neko priđe dok jede ne radi pogrešno. On radi upravo ono što bi, u tom trenutku, sa takvim iskustvom, u takvom telu i sa takvom istorijom, verovatno uradio svaki pas. Njegovo ponašanje nije kvar u sistemu. Ono je odgovor sistema koji sasvim dobro funkcioniše, samo na osnovu informacija i iskustava koje mi možda ne vidimo.
Negde u prošlosti tog psa, možda pre nedelju dana, možda pre tri godine, prilaženje dok jede značilo je da će mu neko oduzeti hranu. Možda se to desilo jednom, možda se dešavalo redovno. Njegov nervni sistem je to zapamtio, jer upravo pamćenje takvih iskustava omogućava nervnom sistemu da preživi. Kad danas neko priđe dok jede, taj pas ne „bira“ da bude agresivan iz neke nasumične potrebe da napravi problem. On reaguje na osnovu onoga što je naučio da mu prilazak u tom trenutku znači.
To je ključna razlika. Kvar je nešto što se dešava bez razloga, greškom, van svrhe. Ponašanje psa retko je bez razloga. Ono ima uzrok, kontekst i istoriju, čak i kad taj uzrok u tom trenutku ne vidimo, čak i kad vlasnik kaže: „Ali nikad se ovako nije ponašao, ovo je došlo niotkuda.“ Gotovo ništa ne dolazi niotkuda. Samo ponekad ne vidimo ono što je prethodilo.
Zašto je „popravka“ pogrešno pitanje
Kada nekoga tretiramo kao pokvarenog, prvo pitanje koje postavljamo glasi: „Šta treba zameniti ili ukloniti da bi opet radio kako treba?“ To pitanje nas vodi pravo ka simptomu. Čujemo lavež, želimo da lavež nestane. Vidimo ujed, želimo da ujed nestane. I zaista, postoje načini da se ponašanje, u tom uskom smislu, uguši. Uz dovoljno straha i dovoljno pritiska, pas će prestati da pokazuje ono što nam smeta.
Ali ako je tačno ono što smo upravo opisali, da ponašanje ima uzrok, kontekst i istoriju, onda potiskivanje simptoma ne dira ništa od toga. Strah koji je izazvao režanje ostaje. Nesigurnost koja je izazvala lavež ostaje. Samo se njihov spoljašnji izraz privremeno sakrije, dok pas ne nauči da ga ne pokazuje pred nama. To nije rešen problem. To je problem koji je postao nevidljiv, a to je, iskreno, često gore od problema koji se vidi. Nevidljiv problem se lakše zapostavi, sve dok se ne pojavi na neki drugi, možda ozbiljniji način.
Prava promena ne postavlja pitanje „kako da ovo uklonimo“. Ona postavlja pitanje „šta ovo pokušava da nam kaže“. Tek kad na to pitanje odgovorimo, kad razumemo šta je pas naučio, šta oseća u datim situacijama i šta mu treba a nema, možemo da počnemo da menjamo ono što je zaista u pitanju. Ne samo ponašanje, već ono što to ponašanje proizvodi.
Pas kao rezultat, ne kao projekat
Kada psa posmatramo kao pokvaren predmet, nesvesno ga izmeštamo iz njegovog života. Kao da je stigao takav, gotov, sa fabričkom greškom, nezavisno od svega što mu se dogodilo pre nego što ga je vlasnik upoznao, i nezavisno od onoga što mu se svakog dana dešava u domu u kom sada živi. To jednostavno nije tačno. Pas koji je danas pred nama zbir je hiljada malih iskustava: načina na koji je odgajan, socijalizacije koju je imao ili nije imao, odnosa koji ga okružuje, doslednosti ili nedoslednosti ljudi oko njega, čak i onoga što je jeo i koliko je spavao te nedelje.
Zato, kad gledamo psa, ne pitamo „šta nije u redu s njim“. Pitamo „šta ga je dovelo do ovoga i šta trenutno oseća“. To nije samo humanija formulacija, već i tačnija. Ona nas vodi ka pravim odgovorima, dok nas prva vodi ka pogrešnim.
Ovo znači nešto važno i za vlasnika. Kad prihvatimo da pas nije pokvaren, prestajemo da tražimo krivca u psu, ali prestajemo da ga tražimo i u vlasniku. Ponašanje nije nečija greška koju treba priznati. Ono je informacija koju treba pročitati. To pravi veliku razliku u tome kako se osoba oseća kad nam se prvi put obrati i, još važnije, u tome koliko je spremna da nastavi proces koji sledi.
Šta razumevanje zapravo znači
Kada kažemo da razumemo psa pre nego što pokušamo da menjamo njegovo ponašanje, to ne znači da sedimo i teoretišemo bez ikakve akcije, dok pas nastavlja da se plaši ili da nekoga povređuje. Razumevanje nije čekanje. Ono je prvi, neophodan korak koji određuje da li će sve što dolazi posle njega uopšte imati smisla.
Ako ne razumemo zašto pas reži nad hranom, možemo da pokušamo deset različitih tehnika i nijedna neće dosledno delovati, jer nijedna nije usmerena na stvarni uzrok. Ako razumemo da reži zato što je naučio da prilazak znači gubitak resursa, odjednom tačno znamo šta treba da se promeni: ne njegovo režanje, već njegovo očekivanje. To očekivanje se menja kroz strukturu, kroz dosledna iskustva, kroz vreme. Ali prvo moramo da znamo šta menjamo, inače samo nasumično pokušavamo i nadamo se da će nešto „upaliti“.
Ovo je razlika između popravljanja i razumevanja, i ona nije samo filozofska. Ona određuje svaki sledeći korak koji 5Zona pravi sa svakim psom i svakim vlasnikom koji nam se obrati. Ne dolazimo da otklonimo kvar. Dolazimo da razumemo šta pas pokušava da nam kaže, a tek onda, zajedno sa vlasnikom, gradimo ono što sledi.
Ono što ova razlika traži od nas
„Ne popravljamo pse“ lakše je izgovoriti nego zaista primeniti u svakodnevnom radu. To zahteva strpljenje da se, pre bilo kakve akcije, provede vreme u posmatranju, uz pitanja: kada se ovo dešava, šta mu prethodi, kako pas u tom trenutku izgleda, šta se menja kad se okolnosti promene. Mnogo je lakše, i mnogo brže, otići pravo na simptom. Ali ta brzina je varljiva, jer rešava samo ono što se vidi, ne i ono što se zaista dešava.
To od nas zahteva i spremnost da čujemo odgovore koje možda nismo očekivali. Ponekad razumevanje pokaže da problem leži u nečemu što vlasnik nesvesno radi, u rutini domaćinstva, u načinu na koji se sa psom svakodnevno komunicira. To nije lako čuti, a nije lako ni reći. Ali ako je naš zadatak da razumemo pre nego što delujemo, onda moramo biti spremni da nas to razumevanje odvede tamo gde vodi, a ne samo tamo gde bismo najradije gledali.
Zato ova prva postavka nije samo početna tačka jednog teksta. Ona je test za svaki sledeći korak u našem radu: da li smo zaista razumeli pre nego što smo delovali, ili smo, iz navike ili žurbe, ponovo krenuli pravo na popravku onoga što nam se čini pokvarenim.
