Kad vlasnik kaže „želim da mi pas bude stabilan“, gotovo uvek pod tim podrazumeva nešto vrlo konkretno: psa koji ne reaguje. Ne laje na zvono, ne trza se na iznenadan zvuk, ne skače na goste, ne vuče na povocu kad vidi drugog psa. Slika stabilnosti koju nosi u glavi je slika mirnog, gotovo nepomičnog psa, nekog ko izgleda kao da mu ništa ne smeta.
Razumemo odakle dolazi ta slika, i razumemo zašto deluje privlačno. Ali kad kažemo da radimo na stabilnosti, ne mislimo na to. Mislimo na nešto teže da se opiše u jednoj rečenici, ali mnogo vrednije za stvaran, svakodnevni život sa psom.
Stabilnost nije odsustvo reakcije
Zamislimo psa koji nikad ne reaguje ni na šta. Zvono zazvoni, on ostane nepomičan. Neko mu iznenada priđe, on ostane nepomičan. Drugi pas prasne u laveš pored njega, on ostane nepomičan. Na prvi pogled, to zvuči kao ideal: savršeno mirno biće, ništa ga ne uzbuđuje niti uznemirava. Ali ako malo dublje razmislimo, ta slika je zapravo zabrinjavajuća, ne poželjna. Pas koji ne reaguje ni na šta ili je toliko preplavljen da mu je sistem za reagovanje ugašen, ili je toliko odvojen od okoline da ne obrađuje ono što se oko njega dešava. Nijedno od toga nije stabilnost. To je odsustvo funkcije, ne njena zdrava verzija.
Reagovanje je normalno, čak i poželjno. Pas koji se okrene ka neočekivanom zvuku pokazuje da mu je nervni sistem budan i da obrađuje okolinu onako kako bi trebalo. Pas koji se malo uzbudi kad vidi drugog psa pokazuje da je socijalno zainteresovan, ne da je „neposlušan“. Reakcija sama po sebi nije problem koji treba ukloniti. Pitanje koje nas zapravo zanima jeste nešto sasvim drugo: šta se dešava posle te reakcije.
Stabilnost je sposobnost povratka, ne odsustvo uzbuđenja
Kad kažemo da je pas stabilan, mislimo na nešto što se najbolje vidi ne u trenutku reakcije, već nekoliko sekundi ili minuta kasnije. Da li se pas, nakon što je zalajao na zvono, vrati u miran, funkcionalan stav, ili ostaje zaglavljen u tom uzbuđenom stanju, i dalje uzbuđen, i dalje fokusiran na vrata, minutima kasnije. Da li pas, nakon susreta sa drugim psom na povocu, nastavi šetnju normalno, ili ostaje napet, budan, teško dostupan za bilo kakvu dalju komunikaciju sve do kraja te šetnje.
Ta sposobnost povratka je ono što nazivamo stabilnošću. Nije važno da li je pas uopšte reagovao. Važno je da li reakcija ima kraj, da li se telo i um posle nje mogu vratiti u stanje u kom pas ponovo može da funkcioniše, da uči, da sluša, da bude prisutan sa nama. Pas koji brzo reaguje, a onda se brzo smiri, mnogo je stabilniji od psa koji izgleda mirno na površini, ali koji nosi napetost koja se nikad zapravo ne raspline.
Zašto ova razlika toliko menja kako procenjujemo psa
Ako stabilnost merimo brojem reakcija, svaki laveš, svaki trzaj, svako uzbuđenje deluje kao korak unazad, kao dokaz da „još nismo tamo gde treba da budemo“. To vodi ka pogrešnom cilju: pokušaju da se eliminiše svaka vidljiva reakcija, po cenu da pas, u pokušaju da izgleda mirno, zapravo postane sve manje sposoban da se nosi sa svetom oko sebe kad taj svet postane malo zahtevniji nego obično.
Ako, umesto toga, stabilnost merimo sposobnošću povratka, dobijamo mnogo precizniju i korisniju sliku. Pas koji reaguje na iznenadan zvuk, a zatim se za desetak sekundi vrati miru, pokazuje nam da njegov sistem funkcioniše zdravo: prepoznaje potencijalno važnu informaciju, proveri je, i kad proceni da nije opasna, pusti je. To je znak dobrog, funkcionalnog nervnog sistema, ne znak da trening nije uspeo. Naš posao nije da ugasimo tu prvu reakciju. Naš posao je da pomognemo da povratak posle nje bude sve brži, sve pouzdaniji, sve manje zahtevan.
Stabilnost nije isto što i poslušnost
Vredi imenovati i ovu razliku direktno, jer se često mešaju. Poslušan pas je onaj koji izvršava ono što se od njega traži. Stabilan pas je onaj koji funkcioniše dobro čak i kad se ništa konkretno ne traži od njega, kad je ostavljen da sam proceni situaciju, kad se nešto neočekivano dogodi, kad nema komande koja bi mu rekla šta da radi sledeće.
Moguće je imati izuzetno poslušnog psa koji uopšte nije stabilan: psa koji savršeno izvršava komande dok je pod direktnim vođstvom, ali koji se raspada u trenutku kad ta komanda izostane, kad se nešto neočekivano pojavi, kad mora sam da proceni situaciju bez uputstva. I moguće je imati stabilnog psa koji nije naročito uvežban u formalnim komandama, ali koji se u svakodnevnom životu, u nepredvidivim trenucima koje nijedna komanda ne pokriva, ponaša promišljeno i sabrano.
Nama je stabilnost važnija od poslušnosti, ne zato što poslušnost nije korisna (jeste, i radimo na njoj), već zato što je stabilnost ono što psu omogućava da živi dobar, funkcionalan život čak i u trenucima kad nikog nema da mu kaže šta sledeće da uradi. To je razlika između psa koji zavisi od stalnog vođstva i psa koji je, kroz iskustvo, izgradio sopstvenu sposobnost da se nosi sa svetom.
Zašto ovu definiciju postavljamo pre svega ostalog
Ako bismo krenuli u proces rada sa psom bez jasne definicije šta uopšte gradimo, lako bismo se izgubili u pokušaju da eliminišemo svaku vidljivu reakciju, misleći da je to napredak, dok bismo zapravo mogli praviti manje sposobnog, manje otpornog psa. Zato ovu definiciju postavljamo rano, pre nego što uđemo u to kako izgleda sam proces promene. Cilj mora biti jasan pre nego što krenemo putem ka njemu, jer put koji vodi ka pogrešnom cilju, koliko god bio dobro izveden, na kraju ne donosi ono što smo zapravo želeli.
Kad znamo da tražimo sposobnost povratka, a ne odsustvo reakcije, svaki naredni korak (svaka struktura koju gradimo, svaki trening koji sprovodimo, svaka procena napretka koju pravimo) ima jasan, tačan kompas. Ne pitamo se da li je pas prestao da reaguje. Pitamo se da li mu je sve lakše da se, kad reaguje, vrati sebi.
Kako ova definicija menja svakodnevni razgovor sa vlasnikom
Kad vlasnik prvi put čuje ovu definiciju, često nam kaže da mu ona odmah nešto oslobodi. Prestaje da broji svaki laveš kao poraz. Prestaje da se plaši svakog trzaja na povocu kao dokaza da „ništa ne radi“. Umesto toga, počinje da posmatra ono što je zapravo relevantno: koliko brzo se pas smiri, koliko mu je lakše da se vrati sebi nego što je bilo pre mesec dana, koliko mu je manje potrebno da bismo mu pomogli da se ta reakcija okonča.
To je promena koja menja i njegovo iskustvo, ne samo psa. Umesto da svaki dan meri neuspeh, počinje da vidi napredak koji je bio tu čitavo vreme, samo pod pogrešnim merilom nevidljiv. I upravo ta sposobnost da vidimo pravi napredak, ne lažnu tišinu, jeste razlog zbog kog ova definicija stoji na početku svega što sledi u ovom serijalu.
Ova definicija takođe objašnjava zašto stabilnost nikad nije završen posao, nešto što se jednom postigne i onda ostane zauvek. Sposobnost povratka se gradi postepeno, kroz iskustvo, i kod svakog psa izgleda malo drugačije: neki brzo uspostave taj povratak u poznatim situacijama, ali im treba više vremena u novim; drugi imaju obrnut obrazac. Zato kad govorimo o stabilnosti, ne govorimo o odredištu koje se jednom dosegne i zatvori, već o sposobnosti koja se, kao i svaka druga, neguje i širi tokom celog zajedničkog života psa i vlasnika.
Prethodno u seriji: Zašto tražimo uzrok, a ne samo ponašanje. Svi tekstovi serije: Kako 5Zona razmišlja.
