Postoji pitanje koje gotovo svaki vlasnik postavi u prvih pet minuta razgovora, i ono je sasvim prirodno: „Kako da ga sprečim da to radi?“ Razumemo zašto je to prvo pitanje. Ponašanje koje smeta je ono što se vidi, ono što izaziva neprijatnost, možda i sramotu pred komšijama ili gostima, ono zbog čega su nas uopšte i pozvali. Prirodno je da se prvo pitanje odnosi na to kako da se ono zaustavi.
Mi retko počinjemo odgovor na to pitanje. Počinjemo drugim pitanjem, koje se vlasniku ponekad čini kao zaobilazan put: „Zašto se to uopšte dešava?“
Ova razlika u redosledu nije stilska. Ona određuje da li će ono što uradimo dalje zaista rešiti problem, ili će samo privremeno sakriti njegov spoljašnji izraz.
Ono što vidimo jeste kraj priče, ne njen početak
Kad pas ujede dete koje mu je prišlo dok je spavao, to što smo videli, ujed, jeste poslednji korak u nizu koji je počeo mnogo ranije. Možda je pas te nedelje bio izložen neuobičajenom broju stresnih situacija. Možda ga je taj isti tip prilaska, iznenadnog i odozgo, već ranije uznemirio, samo što je tad izbegao, a ovog puta nije imao kuda. Možda je bio u dubokom snu, u fazi kad se telo teže i sporije budi, i probudio se već u odbrambenom stanju pre nego što je uopšte imao priliku da proceni ko mu prilazi.
Ništa od ovoga nismo videli. Videli smo samo poslednju sekundu: ujed. Ako bismo pokušali da „rešimo problem“ tako što bismo psa kaznili za taj ujed, radili bismo isključivo na onom poslednjem, vidljivom trenutku, potpuno slepi za sve što mu je prethodilo i, što je još važnije, za sve što bi moglo da se ponovi ako se ti isti uslovi ponovo poklope.
Vidljivo ponašanje je uvek samo završni deo procesa. Taj proces ima prethodne događaje koji su ga pripremili, emocionalnu komponentu koja ga je pokrenula, naučene obrasce koji su oblikovali kako je izgledao, i posledice koje određuju da li će se ponoviti. Kad tražimo uzrok, tražimo taj ceo proces, ne zato što nas ne zanima poslednja sekunda, već zato što ta sekunda sama po sebi ne nosi dovoljno informacija da bismo znali kako da sprečimo sledeću.
Zašto pitanje „kako da zaustavimo“ dolazi prekasno
Ako počnemo od pitanja „kako da ovo zaustavimo“, prirodno ćemo tražiti odgovor koji deluje na to poslednje, vidljivo ponašanje, jer to je jedino što smo posmatrali. Takav odgovor gotovo uvek liči na neki oblik prekida ili kazne, jer prekid i kazna su najbrži način da se nešto vidljivo ućutka. I zaista, mnogo toga se može ućutkati na taj način, bar privremeno.
Ali ako je vidljivo ponašanje samo poslednji korak dužeg procesa, prekidanje tog poslednjeg koraka ne dira ništa od onoga što mu je prethodilo. Anksioznost koja je pokrenula reakciju ostaje. Nedostatak sna, nedostatak prostora za povlačenje, nedostatak jasnog signala da se detetu ne sme prići dok pas spava: sve to ostaje potpuno netaknuto, spremno da ponovo dovede do istog rezultata čim se okolnosti opet poklope. Rešili smo ono što smo videli, a ne ono što se stvarno dešavalo.
Zato naše prvo pitanje nikad nije „kako da zaustavimo ovo ponašanje“. Naše prvo pitanje je „zašto se ono uopšte pojavljuje“, jer tek taj odgovor nam govori na šta zaista treba delovati.
Kako izgleda traženje uzroka u praksi
Traženje uzroka ne znači duboku, mističnu analizu koja traje nedeljama pre nego što se bilo šta preduzme. Često znači sasvim konkretna pitanja, postavljena redom, koja polako otkrivaju sliku šireg procesa. Da li se ovo ponašanje pojavljuje uvek u istim okolnostima, ili je bilo iznenadno i neuobičajeno. Da li je pas u poslednje vreme prošao kroz neku promenu: u rutini, u zdravlju, u sastavu domaćinstva. Da li postoji fizička nelagoda koja bi mogla objasniti povećanu razdražljivost. Da li je ponašanje praćeno drugim, suptilnijim znacima koje smo možda prevideli jer smo bili fokusirani na sam incident.
Ova pitanja ponekad brzo dovode do jasnog odgovora. Ponekad ne dovode, i tad je iskreno reći da uzrok trenutno nije potpuno jasan, i da je pažljivo posmatranje sledeći, neophodan korak, ne kao izgovor za odlaganje, već kao priznanje da nagađanje bez informacija nije isto što i razumevanje. U oba slučaja, proces izgleda isto: prvo tražimo objašnjenje, tek onda gradimo pristup koji na to objašnjenje odgovara.
Šta se dešava kad preskočimo ovaj korak
Kad se traženje uzroka preskoči, ono što ostaje jeste pokušaj da se ponašanje ukloni bez razumevanja zašto je uopšte tu. To često izgleda kao uspeh u prvih nekoliko dana: ponašanje se smanji, možda čak i potpuno nestane u vidljivom obliku. Ali ako uzrok nije adresiran, taj isti unutrašnji proces često pronađe drugi izlaz, ponekad manje očigledan, ponekad ozbiljniji od originalnog problema. Pas koji je prestao da laje kad je sam u stanu možda je počeo da žvaće nameštaj. Pas koji je prestao da reži nad hranom možda je počeo da jede naglo i nervozno, gutajući umesto žvaćući, noseći istu anksioznost na drugačiji, tiši način.
Ovo nije redak, izuzetan slučaj. Ovo je gotovo predvidiva posledica rešavanja simptoma bez razumevanja uzroka, jer ono što je pokretalo ponašanje nikad nije bilo samo ponašanje: bilo je nešto ispod njega, što je samo tražilo izlaz.
Zašto je ovo pitanje temelj svega što sledi
Ako se vratimo na sve što smo do sada rekli u ovom serijalu (da pas nije pokvaren predmet, da ponašanje ne posmatramo odvojeno od konteksta, da isti pas ne reaguje isto u svakoj situaciji), sva ta tri principa vode ka istom mestu. Ponašanje je uvek posledica nečega, nikad izolovan događaj bez porekla. I ako je posledica, onda jedini način da se ono stvarno promeni jeste da se pronađe i adresira ono što ga proizvodi.
To je razlog zbog kog svaki naš razgovor sa vlasnikom počinje pitanjima, ne rešenjima. Ne zato što volimo da odlažemo akciju, već zato što akcija bez tog razumevanja nije zaista akcija usmerena na problem: ona je samo akcija usmerena na ono što je od problema bilo vidljivo. A vidljivo, kao što smo videli, retko je cela priča.
Šta ovo pitanje ne sme da postane
Vredi reći i šta traženje uzroka nije, jer se lako pretvori u nešto što nije bila namera. Nije opravdanje za ponašanje koje je opasno ili koje mora odmah biti bezbedno zaustavljeno: razumevanje zašto je pas ujeo ne znači da dete sledeći put sme ponovo da mu priđe dok spava, bez ikakve promene. Traženje uzroka ne odlaže bezbednost. Ono je odlaže rešenje koje bi bilo površno, ali nikad ne odlaže ono što mora biti urađeno odmah da se šteta ne ponovi.
Isto tako, traženje uzroka nije potraga za jednim, jedinim, dramatičnim objašnjenjem koje sve razjašnjava. Često je uzrok kombinacija nekoliko manjih faktora: malo manje sna, malo više stresa te nedelje, jedan neuobičajen zvuk u trenutku kad je iznenađen. Ne tražimo senzacionalnu priču. Tražimo dovoljno jasnu sliku da znamo na šta usmeriti sledeći korak, a tu granicu (dovoljno razumevanja da se ispravno deluje) učimo da prepoznamo kod svakog psa iznova, jer ona nikad ne izgleda potpuno isto.
Ovim se zatvara prva celina ovog serijala. Videli smo da pas nije pokvaren predmet nego biće čije ponašanje ima uzrok, da taj uzrok ne možemo razumeti van konteksta u kom se pojavljuje, da isti pas u različitim okolnostima pokazuje različit kapacitet, i da svaka promena mora poći od pitanja zašto, ne samo šta. Ova četiri principa ne stoje odvojeno: grade jedan, jedinstven način posmatranja koji nosimo u svaki sledeći razgovor sa psom i njegovim vlasnikom. Ono što sledi u narednoj celini jeste pitanje koje se prirodno nastavlja na sve ovo: ako smo razumeli uzrok, kako uopšte izgleda put od tog razumevanja do stvarne, trajne promene.
Prethodno u seriji: Zašto isti pas ne reaguje isto u svakoj situaciji. Svi tekstovi serije: Kako 5Zona razmišlja.
